Један контролни задатак
Питање које вечито задаје муке свим наставницима је како оценити ђаке. Времена је мало, а ђака пуно и често смо присиљени да процењујемо њихово знање путем тестова и контролних вежби. Приликом састављања контролних вежби, јако је битно да поставимо питања различите тежине како бисмо пружили могућност свим ученицима да се искажу у оној мери у којој су се спремили за ту писмену проверу знања.
Ја обично ове писмене провере знања конципирам тако што припремим четири питања различите тежине, при чему је за двојку потребно да се уради једно питање, за тројку два, за четворку три, а за петицу сва четири питања. И све то тако лепо изгледа у мојој глави, док ђаци не предају своје контролне задатке, а ја се препустим провери истих. А онда долази до усхићења, или можда и чешће разочарења. Овом приликом ћу представити осврт на једну контролну вежбу чијим резултатима нисам презадовољан јер се радило о јако привлачној и важној наставној области под називом ,,Процесор".
Ево како је тај контролни изгледао статистички посматрано. Од двадесет осам ученика, колико је радило контролни, 21.4% добило је оцену недовољан (1), 35,7% оцену довољан (2), 25% оцену добар (3), 10.7% ученика оцену врло добар (4) и 7.2% оцену одличан (5).
Иако сваки теоријски час прати и практична примена наученог, из приложеног се може видети да ђаци и поред тога нису у довољној мери усвојили представљено градиво. Закључак до кога сам дошао, је да ти ђаци који су овога пута ,,подбацили" највероватније нису успели да себи представе слику тога што је у теорији објашњено, и стога нису могли да вербализују учено градиво.
Како је техника у овом делу више конткретна него апстрактна, одлучио сам да на лабораторијским вежбама још једном пређемо недовољно утврђено градиво, али на тај начин да од ђака захтевам да све што је записано као теоријска основа преформулишу у практичну примену, тако да сам код сложенијим реченичних конструката и штуро објашњених дефиниција из књиге, застајао и сваку реченицу подробно објаснио, проширио је, практично показао, а ђаци су затим имали прилике да сами тестирају новостечено знање директном применом наученог.
У жељи да се позабавим омашкама у овој области и да ђацима пружим прилику да заиста науче градиво, а не само добију оцену и буду или не буду задовољни њоме, припремио сам им ,,поправни" контролни у трајању од петнаест минута, фокусирајући се на питања која су била најпроблематичнија, а затим су то што су показали на папиру добили прилику да одмах и примене, како бих био сигуран да је у питању активно а не само пасивно знање.
Крајњи исход било је обострано задовољство .Моје, јер су ђаци научили, а њихово што су научили и поправили оцене.
Ја обично ове писмене провере знања конципирам тако што припремим четири питања различите тежине, при чему је за двојку потребно да се уради једно питање, за тројку два, за четворку три, а за петицу сва четири питања. И све то тако лепо изгледа у мојој глави, док ђаци не предају своје контролне задатке, а ја се препустим провери истих. А онда долази до усхићења, или можда и чешће разочарења. Овом приликом ћу представити осврт на једну контролну вежбу чијим резултатима нисам презадовољан јер се радило о јако привлачној и важној наставној области под називом ,,Процесор".
Ево како је тај контролни изгледао статистички посматрано. Од двадесет осам ученика, колико је радило контролни, 21.4% добило је оцену недовољан (1), 35,7% оцену довољан (2), 25% оцену добар (3), 10.7% ученика оцену врло добар (4) и 7.2% оцену одличан (5).
Иако сваки теоријски час прати и практична примена наученог, из приложеног се може видети да ђаци и поред тога нису у довољној мери усвојили представљено градиво. Закључак до кога сам дошао, је да ти ђаци који су овога пута ,,подбацили" највероватније нису успели да себи представе слику тога што је у теорији објашњено, и стога нису могли да вербализују учено градиво.
Како је техника у овом делу више конткретна него апстрактна, одлучио сам да на лабораторијским вежбама још једном пређемо недовољно утврђено градиво, али на тај начин да од ђака захтевам да све што је записано као теоријска основа преформулишу у практичну примену, тако да сам код сложенијим реченичних конструката и штуро објашњених дефиниција из књиге, застајао и сваку реченицу подробно објаснио, проширио је, практично показао, а ђаци су затим имали прилике да сами тестирају новостечено знање директном применом наученог.
У жељи да се позабавим омашкама у овој области и да ђацима пружим прилику да заиста науче градиво, а не само добију оцену и буду или не буду задовољни њоме, припремио сам им ,,поправни" контролни у трајању од петнаест минута, фокусирајући се на питања која су била најпроблематичнија, а затим су то што су показали на папиру добили прилику да одмах и примене, како бих био сигуран да је у питању активно а не само пасивно знање.
Крајњи исход било је обострано задовољство .Моје, јер су ђаци научили, а њихово што су научили и поправили оцене.